Више није ни важно ко је и због чега уништио задругарство у Србији, битно је да се крене у обнову таквог начина пословања. Да се свест подигне на један виши ниво и схватимо да, уколико сте мали произвођач, једино преко задруге можете продати две, три крмаче, нешто пшенице или поврћа. Да једино удруженим снагама можемо бити конкурентни на европском тржишту.


Само уз помоћ задруге по повољнијој цени можете набавити семена, репроматеријал, ђубриво и само у задрузи сви играју за исти тим. У том тиму, важно је напоменути, сви имају подједнака права и сви су једнаки. Није важно која, важно је да се оснује, било сточарска, ратарска, повртарска или општа земљорадничка задруга. Чак не мора ни свако село да је има. Довољно је да у сваком већем центру постоји једна задруга, чији ће чланови моћи да буди сви ратари, воћари, повртари из тог али и суседних места.



Од када је света и века постоји потреба код људи да се удружују, живе у заједницама, сарађују. Пуно је примера да се заједничким снагама постижу сјајни резултати. У неким земљама незамисливо је да пољопривредник сам пласира своје производе. Било да је у питању воће, поврће или нека ратарска култура. Све се то ради преко асоцијација, удружења или задруга.


Подршка и помоћ пољопривредницима је потребна почев од стручних савета из области пољопривреде, где наше стручне службе узимају своје учешће, преко помоћи у комуникацији са државним институцијама, фондовима и банкама, помоћи код набавке репроматеријала, опреме и механизације, па до помоћи код пласмана производа. За остваривање овакве функције задруга, очување и стављање у функцију задружне имовине, биће потребна помоћ одговарајућих Министарстава у Влади Републике Србије, Задружног Савеза Србије и локалних самоуправа.


Најбитније је да постоји воља и иницијатива пољопривредних произвођача да се удружују, да се организују, увидели су да заједничким снагама много више могу да постигну и у погледу набавке, и у погледу производње, и у погледу пласмана.




Мимица Костић-Ђорђевић дипл.инг.